Butoh: Telo kao hram

Butoh: Telo kao hram



Previše često čujemo: „Potrebno je usporiti” . I što češće čujemo ovu rečenicu, sve više doživljavamo neuspeh u nastojanju da usporimo.  Sledi sijaset argumentovanih izgovora i zamke brzine nas strpljivo čekaju.

„Udahni, izbroj do 10, pa onda nastavi”. Ovu metodu već odavno niko ne primenjuje. Nepromišljenost iu dijalozima sa samim sobom blista svojom veličinom, a kamoli u komunikaciji sa društvom. Onda sledi introvertnost jer ko će sada da uči da diše i broji.

„Nemam vremena”. Da, ni za disanje, ni za brojanje, ni za razmišljanje – nemam vremena ni za šta.

I onda kao grom iz vedra neba – Butoh. I onda kao grlom u jagode iz nebuha – Butoh. I trčanje ispred sebe – staje. I razmišljanje prestaje.

I mahovina se lepi za tabane, snopovi sunčevih zraka postaju ljudi sa sopstvenim sopstvom, a zvuci mogu dobiti oblik koji god poželimo. Sve to samo iz jednog prostog, dubokog unutrašnjeg uzdaha, koji nije prestao dok Marko nije rekao da je radionici došao kraj.

Obojeni u belo, plesali smo večiti ples – onaj ples koji samo mi znamo, onaj ples koji samo mi najbolje znamo. Prateći ritam Markovih misli i osluškujući tonove Vanjinih doživljaja, stvorili smo novi ambijent prirodnih pojavnosti, u kojem se svi osećamo izuzetno dobro. Dan i noć, Urlik i osmeh, rađanje i umiranje, trenutno i trajanje – bili smo sve. Jedno veliko sve. Sve – što smo poželeli.

Pored moći da osetimo sopstvenu dubinu, ponore i uzglavlja, učinili smo jednu društveno-korisnu stvar – naučili smo da taj unutrašnji, novorođeni život podelimo sa svime spoljašnjim i sa svima izvan nas.

„Sreća prati hrabre”, kažu. Mi baš imamo sreće. Da, svakako je hrabro potonuti u sebe, vratiti se na površinu i otpustiti sve u vidljivo. Neki potonu i odu. A mi baš imamo sreće. Marko i Vanja i Pina bili su tu uz nas. Marko, Vanja i Pina su nam šaputali prave reči u pravim i krivim trenucima. Marko je oslobodio sve naše slobode i, osvešćeni, plesali smo za tu istu oslobođenu slobodu.

Butoh za nas postao je glagol: hodamo butoh, jedemo butoh, gledamo butoh, kreiramo butoh, mislimo butoh, plešemo butoh, živimo butoh, imamo butoh. Mi smo butoh.

I konačno, to buđenje nije bilo stresno. Buđenje zapravo i nije bilo buđenje, već vraćanje u sve započete okvire. Ponedeljak uvek obećava… obećava… pa makar izuzetno dobru kafu i par klikova na društvenim mrežama. Mašina se pali tačno na vreme i program može da počne još jedan krug.

Ali ja… ja sanjam butoh. Ja nosim butoh. Ja čitam butoh. Ja drhtim butoh. Ja shvatam sebe i sećam se sna. Ja sam butoh za sva vremena.

If you like, you can share.


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *